Mali raj, ime mu je Trešnja

8 маја, 2012 3 коментара

Možda niste znali, ali u neposrednoj blizini Beograda se nalazi više od deset jezera, prirodnih ili veštačkih. Ipak, izuzev Ade Ciganlije, malo njih je pristupačno, i do današnjih dana ostaju nepoznanica većini Beograđana. Savsko jezero, Ada Safari, Pariguz, Duboki potok su samo neka od njih. Svojom lepotom i celokupnim ambijentom se posebno ističe podavalsko jezero Trešnja. Nekada poznato i voljeno izletište, Trešnja je doživela svoje trenutke slave u čuvenom ostvarenju domaće kinematografije, popularnim Maratoncima. Antologijska scena u kojoj Bora Todorović snima Seku Sabljić kao kupačicu je snimljena upravo na ovom mestu.

Jezero Trešnja i istoimena listopadno-četinarska šuma se nalaze na oko 30 kilometara od centra Beograda, idući avalskim putem odnosno starim putem za Kragujevac. Skretanjem za Malu Ivanču dolazi se do Jezerske ulice, šumskog puta kojim se stiže pravo na jezero. Postoji i dobra povezanost ovog kraja linijama gradskog prevoza – linija 408 polazi sa Trošarine a postoji i nekoliko Lastinih polazaka, što ovo izletište čini veoma pristupačnim.

Trešnja je veštačko jezero nastalo izgradnjom brane na šumskom potoku, dugo oko 150 a široko do 30 metara. Tokom 80-ih godina, kada je i nastalo, obale su uređene i u letnjim mesecima je to bilo popularno kupalište. Danas, 30 godina kasnije, i uz izostanak bilo kakvog ulaganja, stvari nisu tako krasne. Međutim, iako neuređeno, lepota same prirode oduzima dah, tako da i sada ono ima svoje stalne posetioce – kupače, izletnike, roštiljdžije, bicikliste i ostale zaljubljenike u skoro pa netaknutu prirodu.

Da se nekad ozbiljno računalo na ovu lokaciju za izletnički i boravišni turizam svedoči i ruševina motela koji je poslovao do kraja 90-ih godina kada je zatvoren. Nešto kasnije zgrada je uništena u požaru i više nikada nije obnovljena. Kako u neposrednoj blizini ne postoje prodavnice niti bilo koja vrsta uslužnog objekta, a do dva poznata izvora vode ne postoji obeležena staza, posetioci moraju poneti sa sobom sve što im je potrebno.

Ova oaza mira može pružiti utočište i ribolovcima. Zaljubljenici u jezero već duže vreme ga poribljavaju, tako da u jezeru ima deverike, babuške, šarana i bele ribe. U neposrednoj blizini se nalazi i ograđeno lovište „Trešnja“.

Već decenijama unazad postoje ambiciozni planovi za uređenje ovog prostora – izmuljavanje jezera, sportski tereni, uređenje plaže sa ležaljkama i suncobranima i još mnogo štošta. Do današnjih dana nije poznato ni kada će ti radovi početi a posebno se ne zna kada bi se završili. Ipak, to ne bi trebalo previše da razočarava – i ovako kako je ima mnogo svojih draži. Za početak, kako bi se izlečila hronična boljka domaćih izletišta i zatrpavanje jezera smećem, voleo bih bar da se postave kante za smeće. To i nije tako velika investicija…

Moj prvi susret sa jezerom je bio u aprilu ove godine i to je bila ljubav na prvi pogled. Jasno mi je da mnogima nedostaje upravo ono što se planira (izgradnja kafića, ribljeg restorana…), ali moja preporuka pravim zaljubljenicima u prirodu je da pohitaju i posete ga pre svih tih (eventualnih) radova. Iskreno verujem da bi im se dopalo baš u ovom izdanju. Vikend uz cvrkut ptica, kreket žaba i pesmu šume provereno leči sve rane posle naporne radne nedelje. Ponesite ležaljku, dobru knjigu, omiljeno piće i uživajte…

p.s. Poštujte žabe! Ne budite kao izvesni mladi gospodin koji je došao ne jezero da piknikuje a onda gađao granama žabe jer mu, zaboga, smeta njihovo kreketanje. Na kraju, to je ipak njihova kuća, a mi smo samo gosti koji dođu i odu…

Категорије:Izletište Ознаке:, ,

Most na Adi – novi simbol Beograda

19 августа, 2011 1 коментар

Trinaestog avgusta  smo imali priliku da prvi put kročimo nogom na najmlađi most u Srbiji. To je još uvek bezimeni most, i u sred smo veoma žive debate oko njegovog imena. Međutim, nazire se da bi to moglo da bude jednostavno – Most na Adi. Možda to i nije toliko poetičan naziv kao neki drugi predlozi (na primer  Harfa, što se meni lično veoma dopalo, jer pilon i kablovi itekako podsećaju na ovaj žičani instrument), ali sam saglasan sa mišljenjem da bi trebalo nadenuti ime koje će ljudi koristiti. Ko je još čuo da neko Gazelu naziva mostom Bratstva i jedinstva?

Ono što većina ljudi zna o ovom mostu je da on košta oko milijardu dolara! Neki to nazivaju razbacivanjem, bahaćenjem, nepotrebnom investicijom… Pritom, ostaju potpuno nesvesni vrednosti koju dobijamo. Kao i mnogo puta do sada, bilo je potrebno da nam dođe neko sa strane, u ovom slučaju ekipa emisije Build it Bigger sa Discovery kanala, i „objasni“ nam da smo svedoci nastajanja jednog svojevrsnog konstrukcijskog čuda. Koje su to činjenice koje ovaj most čine jedinstvenim?

Ovo je jedan od najvećih konstrukcijskih projekata u Evropi u poslednje vreme, i svakako najveći u istoriji Srbije. Osnovna i najuočljivija specifičnost mosta je jedan jedini pilon (toranj) oblika kupe, visok neverovatnih 200 metara, što ga čini najvišom građevinom u užem centru Beograda, a u široj okolini jedino je Avalski toranj viši za oko 4,5 metara. Ovaj pilon je sačinjen od oko 60 000 tona betona, u osnovi prečnika 16 metara a pri vrhu svega 1,5 metara. Pilon je poseban zato što ostali slični mostovi najčešće imaju 2 ili više tornjeva, a ako i imaju samo jedan, on je uglavnom lociran na sredini, zarad obezbeđivanja apsolutne ravnoteže. Ne i u ovom slučaju! Naime, jedino dovoljno čvrsto tlo za osnovu pilona, da se premosti reka Sava na ovom mestu, jeste ostrvo Ada, koje se nalazi na oko 200 metara od desne obale Save odnosno 380 metara od leve obale. Na prvi pogled, most je veoma asimetričan, međutim, problem balansa je uspešno prevaziđen. Duži krak je izgrađen od lakšeg čelika, kraći krak od težeg tako da je postignuta ista težina sa obe strane pilona.

Druga inovacija kod ovog mosta su kablovi. Ima ih 80 i za njihovu izgradnju je utrošeno preko 1000 milja čelika, što ih čini jednom od najvećih aktuelnih čeličnih instalacija u svetu. Svaki od njih je sačinjen od 64 čelične sajle. Postoji izreka da je svaki most prototip, projektovan za jedinstvenu situaciju i za jedinstvene uslove. Međutim, dok neki drugi mostovi sadrže većinu fabrički napravljenih delova, most u Beogradu karakteriše i to da je većina konstrukcijskih elemenata takođe prototip a mnogi su i ručno napravljeni, baš kao i pomenuti kablovi. Na taj način se i uštedelo, svaki kabl bi koštao oko 1 milon dolara da je građen u fabrici. Ovako, izgradnjom na licu mesta, uštedelo se 700 000 po svakom kablu!

Još jedna zanimljivost je sam položaj kablova. Najčešće su oni locirani uz ivice mosta, kako bi bolje absorbovali bočne sile koje deluju na most. Ovde su oni postavljeni unutra – što obezbeđuje veličanstven pogled vozačima na grad Beograd.

Prestonica Srbije je jedna od najbrže rastućih ekonomija u Evropi, i svake godine se značajno povećava broj stanovnika. To je uzrokovalo ogromni pritisak na postojeće mostove i učinilo Beograd gradom sa najvećim saobraćajnim gužvama u regionu. Novi most je dizajniran da izdrži pritisak od 200 000 automobila na dan, planirane su i šine koje idu centralnim delom mosta, pešačka i biciklistička staza. Znam da neki ljudi govore da ne vide njegovu upotrebnu svrhu. Ja sam apsolutno siguran da će je itekako uvideti 1. decembra, kada most bude otvoren za saobraćaj. U svakom slučaju, glavni grad Srbije svakako dobija novi prepoznatljivi pečat u svetu – do sada su to bili Pobednik, Avalski toranj, Kalemegdan… Uskoro ćemo imati i ovaj sjajan, elegantan most, koji podseća na harfu… Može li biti lepše?

Moje skromno mišljenje je da je ovaj most kao dobar parfem – mnogo skuplji od različitih plagijata ali zato vredi svaku paru! Dobre stvari vredi platiti nešto više, a mi smo upravo dobili jedan fantastičan most!

Još nekoliko fotografija iz ove istorijske šetnje:

...80 kablova

...visok 200 metara.

Категорије:Znamenitosti Ознаке:,

Ko se boji vuka još, kad on pušku nema?!

7 јуна, 2011 8 коментара

Pre izvesnog vremena naišao sam na analizu našeg zakona o lovstvu Vesne Mečanin, jednog od (retkih) boraca za zaštitu životne sredine u nas. Najmanje što mogu reći jeste da sam ostao potpuno zaprepašćen odnosom majke Srbije (da ne kažem maćehe) prema sopstvenom biodiverzitetu, jednom od osnovnih pokazatelja prirodnog bogatstva jedne države… Pretpostavljam da je to tako jer niko nije našao način da se od zaštite istog bilo šta može ućariti. Od suprotnog izgleda ipak može. Zbog oštrine, visprenosti i argumentovanosti ove analize, mislim da je važno napraviti jedan osvrt na najveće primedbe…

Jedna od osnovnih postavki lovačkog pokreta jeste određivanje lovne sezone u skladu sa biološkim ciklusom lovne vrste. U najkraćem, to znači da su pucnjava, lavež pasa i prebiranje po šumi apsolutno neprihvatljivi tokom sezone parenja i određeni period po rađanju mladih. Kod nas se to, očekivano, ne poštuje. Tako na primer, lovna sezona na srndaće, sada počinje 15. aprila umesto 1. maja kao ranije, čime se direktno ugrožava ciklus ove vrste. Neupućeni čitalac možda i ne bi primetio neku bitnu razliku u ovim datumima, ali razlog za ovo pomeranje može izazvati neočekivani pad sa stolice… Naime, argument za produženje lovne sezone (unapred) na srndaće je taj što je 1. maja vegetacija u šumama previše gusta te zaklanja pogled lovcima (!?!). Ja bih dodao da vegetacija zakljanja pogled nesrećnim lovcima, koji ne samo što su naoružani najsavremenijim puškama i nišanskim spravama, već za sobom vuku i dosadne pse koji progone zle životinje… Kao da im ova činjenica već ne daje dovoljno prednosti nego moraju da imaju i „čist pogled“ na bespomoćne mete (možda će zabraniti životinjama i da se kreću, jer je i to otežavajuća okolnost za prosečnog lovca).

Kapitalni ulov, zar ne?

Od sledećeg koncepta lova me naročito boli glava. To je pojam „štetočine“ u lovištu. Štetočina je svaka životinja koja se hrani lovnom vrstom, koja joj konkuriše za hranu verovatno i ona vrsta koja bi upozorila lovnu vrstu na dolazak lovaca… I pošto je zadatak lovačkog udruženja da zaštiti brojnost svojih pokretnih meta, onda u „štetočine“ možete pucati praktično kad god hoćete. Jer, njih ima da nema i tačka. Tako su na listu štetočina stigli i jastreb, veliki vranac pa i siva čaplja. Da se počešem po glavi: jastreb je štetočina jer lovi jarebice, fazane, zečeve… Hm, zar se on time ne hrani i inače, tamo gde obično živi? Siva čaplja? Kakav je izazov pucati na ovu veliku i sporu pticu čak i u vreme gnežđenja i podizanja mladih? Hoćemo li uskoro i na rode da pucamo, ili ipak nećemo jer neki „stručnjak“ koji je doneo ovakve odluke ipak veruje da rode donose decu? Kad je bio sposoban da donese ovakve odluke, ne sumnjam da veruje… Dakle, prosečan lovac u Srbiji je toliko zastrašen svojim svirepim konkurentima za plen poput jastreba da je rešio da se obračuna sa njim, oči u oči, ili ipak puškom u oči kako mi se čini…

Izazov za lovce?

A član 1 pravilnika o lovu me porpilično uverava sa kakvim sojem ljudi imamo posla. Kako se kaže u tom nespretnom pravilniku, „čovek – lovac reguliše optimalni broj zdravih jedinki populacije, koji će dati maksimalni prirast uz minimalne štete staništu“. Ne znam da li sada da se obratim Bogu ili čika Darvinu. Mislim da bi se obojica prekrstili… Gospodo moja lovci, ako ste gledali film „Mi nismo anđeli“, ova replika vam je sigurno poznata:“…priroda to uglavnom radi sama…“ Ovim članom ste upravo negirali celokupan proces inače nepogrešive prirodne selekcije, najjači opstaju a najslabiji imaju svoju svrhu. Odstrelom „kapitalnih trofeja“ itekako se utiče na genetski potencijal populacije, naravno negativno. Sa druge strane, ni odstrel slabih i bolesnih jedinki opet nema zdravorazumsku potporu – jer ove jedinke imaju svoju svrhu u lancu ishrane i služe kao hrana predatorima… A da, vi ne volite predatore. Zbog toga se vukovi (koji nemaju pušku) love svih 12 meseci u godini. Pa koliko vukova mi to imamo? Nemam pojma niti bilo ko zna. Procena biodiveziteta nije rađena ne smem ni da kažem koliko dugo. O satanizovanim lisicama da ne govorim, jer o Nečastivom se ne govori.

Jedna od omiljenih razbibriga svakog lovca je lov na ptice vodenih staništa. Neke od njih kod nas zimuju, ili letuju, ili jednostavno pauziraju na svojim migracionim putevimo od po nekoliko hiljada kilometara. A onda im mi, u skladu sa našom tradicionalnom gostoprimivošću umesto spokojnog i dosadnog odmaranja, priuštimo prinudne plesove pod puščanom paljbom, gde one troše i ono malo energetskih rezervi koje su im preostale. Ju-pi! Naravno da se pritom zaboravlja domaća regulativa i sve međunarodne konvencije koje nalažu očuvanje svih životinjskih vrsta, posebno ptica u migraciji, jer su sve životinjske populacije već dovoljno pod pritiskom zbog gubitka svojih prirodnih staništa usled širenja civilizacije.

Opet će se loviti i kuna zlatica, sivi puh pa i veverica celih 8 meseci godišnje. Nikada mi nije ni palo na pamet da neko uopšte i može da lovi ove životinje. Da li bi trebalo da napomenem da brojnost populacija ovih vrsta nije uopšte poznata? Spisak je jednostavno predugačak. Počinjem da verujem da u našem novom zakonu baš ništa nije postavljeno kako bi trebalo. Ono što mene zanima, za čije babe zdravlje? Kome je ovo u interesu? Prosečnom lovcu da, ali kome u zakonodavnoj vlasti ove zemlje? Kako je moguće da šira javnost zna tako malo o ovome? Zar se ne bismo pobunili?…

Bojim se da ćemo uskoro na kanalima National Geographic uskoro gledati ne samo lavove, tigrove, zebre i ostale egzotične vrste, već i one, na koje smo mogli da nabasamo kad god bismo napustili zidove gradova…

Carstvo tišine… Čenćanska jezera

5 јуна, 2011 4 коментара

Čenta je živopisno selo u Banatu, na teritoriji grada Zrenjanin, u kome živi oko 4000 stanovnika. Nalazi se na 38 kilometara od Beograda odnosno 33 kilometra od Zranjanina kao najbližih gradskih centara. Čenta se smestila između tri naše velike reke – Tamiša, Dunava i Tise i moglo bi se reći da je to nagoveštaj ribolovačkog raja! Ipak, priča se tu ne završava kada su vodene površnine u pitanju.

Posebnu pažnju izazivaju dva manja jezera, koja se nalaze jugozapadno od sela, na 1 km od magistralnog puta Beograd – Zrenjanin. Jedno jezero je nešto veće, površine 2,5 hektara i dubine do 20 metara. Smeštena u šumi topola i vrba, izgledaju kao „gorske oči“, ali nepregledne vojvođanske ravnice. Tokom godine, ribolovci su najčešći posetioci jezera ali u letnjim mesecima se može dogoditi da jezero vrvi od kupača. Kome nije do plivanja ili ribolova, može jednostavno da uživa u poslovičnom miru i tišini kakve samo Vojvodina zna da pruži…

Okolina jezera je relativno uređena, izletnici se mogu smestiti na nekoliko stolova sa klupama a ima mesta i za omiljenu izletničku razbibrigu u Srbiji – roštiljanje. Postoje određeni planovi za stavljanje ovih jezera na turističku mapu Srbije kroz koncept seoskog turizma, ali kod nas to veoma sporo funkcioniše a ponekad i potpuno pogrešno. U svakom slučaju, preporučujem dolazak pre nego što se čovek značajnije umeša u izgled ovog lepog i tajanstvenog mesta.

Za izrazite ljubitelje prirode, topla preporuka da posete i Carsku baru, prirodni rezervat koji se nalazi tek desetak kilometara putem ka Zrenjaninu.

Kao u ogledalu…
Refleksija…
Mirno mesto za odmor…
Još jedan pogled na jezero…
A ovako izgleda okolina jezera…
Категорије:Izletište Ознаке:, , , ,